Lovački savez Srbije

Lov u umetnosti

© 2004 Lovački savez Srbije
Lovački savez Srbije
ul. Alekse Nenadovića br. 19-23/II
11000 Beograd
tel.: (011) 3442-467 
fax: (011) 3442-477

...
JOHANN WOLFGANG von GOETHE
(1749-1832)

Johann Wolfgang von Goethe, jedan od najvećih mislilaca zapadne kulture, rođen je 28. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni. Njegov otac Johann Caspar Goethe, prihvatio se podučavanja svog sina iz gotovo svih predmeta, dajući posebnu važnost filologiji, prenoseći sinu znanja iz latinskog, grčkog, francuskog i engleskog jezika. Uzimao je i časove plesa i jahanja. Geteova naročita pasija bilo je slikarstvo, a pozorištem je bio oduševlje, tako da je jedno vreme obavljao dužnost upravnika vajmarskog pozorišta. Studirao je pravne nauke u Lajpcigu od 1765. do 1768. godine, a studije nakon napravljene pauze nastavlja u Strasburgu, gde sreće Johanna Gotfrida Herdera koji u njemu budi interes za Šekspira i narodnu poeziju različitih naroda. Pokazivao je veliki interes za Englesku, Italijansku, Persijsku i Arapsku literaturu. Godine 1774. napisao je roman "Jadi mladog Vertera", koji mu donosi svetsku slavu, ali ne utiče na poboljšanje njegovih finansija, obzirom da se nisu poštovala autorska prava. Godine 1780. postaje slobodni zidar vajmarske lože Anna Amalia. Godine 1782. dobija plemićku titulu, i od tada svom imenu dodaje "von". Geteov boravak u Italiji doprinosi njegovom filosofskom razvoju. Njegov otac, koji je takođe u mladosti voleo putovanja, verujući u njihovu korisnost za mladog čoveka, podržavao je Getea da krene na ovaj put. Rad Joachima Winckelmanna u Geteu budi interes za klasičnu umetnost starih Grka i Rimljana. Zavoleo je pisanje Homera. Putuje i po Nemačkoj i Švajcarskoj i prijateljuje sa Fridrihom Šilerom u periodu od 1794. sve do Šilerove smrti 1805. godine. Gete je pokazivao veliko interesovanje za prirodne nauke. Autor je značajnih naučnih dela "Teorija boja" i "Morfologija". Dao je značajan doprinos razvoju teorije optike, teorije evolucije i lingvistige uopšte. Delom "Morfologija" utiče na Darvina i njegovu evolucionističku teoriju. Dramom "Faust", Gete doseže vrhove svetske literature. Negov poetski rad bio je model za čitav pokret u Nemačkoj poeziji, a njegovi stihovi inspirisali su mnoge kompozitore, između ostalih, Mocarta, Betovena, Šuberta i Berlioza. Zajedno sa Šilerom, predstavlja jednu od najvažnijih figura nemačkog klasičnog humanizma. Postao je obnovitelj lirike, drame, epa. romana i učenjak oštrog i dubokog uvida u strukturu i fenomene prirode. Preminuo je 22. marta 1832, u 82 godini života.


J. W. von Goethe

Priče o lovu iz pera

 

Johana Volfganga GETEA
GETE I LOV, esej



MNOGO ĆASKAO - MALO PUCAO


Nemački genijalni pesnik Gete, veoma je uvažavao srpske narodne pesme, koje je objavljivao Vuk Karadžić i bio je poslednji erudita iliti “sveznadar”, poput Leonarda Da Vinčija, koji se uspešno bavio različitim zahtevnim disciplinama duha. Bio je pesnik, mislilac, naučnik, biolog, političar, i to sa znatnim uspehom u svim ovim oblastima.
Gete pesnik. Gete ljubitelj prirode. Gete slikar. Gete putnik. Gete državnik. Sve ovo su poznate predstave o Geteu. Ali, Gete kao lovac? O tome se manje govorilo, jer je činjenica da je Gete bio lovac često potcenjivana od strane profesionalnih literarnih kritičara.
Iz Geteovih sopstvenih zapisa je jasno da se bavio, prvenstveno u svojim ranim vajmarskim godinama lovom, i to sa mnogo poleta, sa mnogo zadovoljstva, što nije prošlo bez uticaja na njegovo ukupno delo. Kako je Gete, kao pesnik i literata mogao da nađe vremena i za lov?

Pored svih interesovanja, bio je veoma pasionirani lovac. Naročito u svojoj mladosti. Odakle tolika ljubav Getea prema lovu i od kada potiče ta ljubav, nije baš poznato, ali je jasno da potiče iz njegove rane mladosti. Pitanje je da li je ovom ljubavlju zadojen još u roditeljskom domu ili na studijama u Lajpcigu ili Štrasburgu, ili na svojim mladalačkim izletima u prirodu?


Gete u Vajmaru


Izvesno je da je zapisano kako se dvadesetpetogodišnji Gete 1774. godine sreo sa princom Karl Augustom, kasnijim vojvodom od Saksonije, Vajmara i Ajzenaha.
Godinu dana nakon ovog susreta, mladi, tada osamnaestogodišnji Karl August, pozvao je Getea u lov. 7. novembra 1775. godine je Gete, na poziv Karla Augusta od Saksonije, Vajmara i Ajzenaha, došao u prestoni grad Vajmar. Mladi Gete je tek pobrao prve pesničke lovore, "Jadi mladog Vertera" su postigli velike uspehe, tako da je planirano da on postane družbenik i kulturni savetnik šest godina mlađem vojvodi.
U to vreme, bilo je uobičajeno da se vladari okružuju genijalnim ili na bilo koji drugi način izuzetnim mladim ljudima, koji bi trebalo da unesu kulturni i duhovni zamah u dosadni dvorski život. Ali Gete nije bio samo dvorski pesnik, nego je dogurao i do ministra i bio najprisniji prijatelj Karla Augusta.
Karl August (1757-1828) koji je dovođenjem Getea u svoj do tada dosadni prestoni grad, napravio od njega jedan od najzanimljivijih gradova toga doba, nije pokazao da je samo ljubitelj i poštovalac literature i reči, nego i da je hrabar čovek, pre svega pasionirani lovac koji je svakog dana tokom jeseni i zime odlazio u lov, provodeći slobodno vreme pretežno u prirodi. Tako nije izostalo, da i sam mladi pesnik, u okviru svog dvorskog života i službenih obaveza, upozna mnoge značajne ličnosti u lovovima, kojima se kasnije pridruživao sa velikim zadovoljstvom.
Tih godina je Gete lovio baš gospodski, često zajedno sa Karl Augustovim lovnicima u lovištima Vajmara i u šumama Tiringije. U lov se pretežno išlo na konjima. Smucali su se po stenju i kamenju često do mrklog mraka. Noćivali su i bivkovali na samom terenu u lovištu. Noćenje pod otvorenim nebom je bivalo po volji obojice prijatelja. O ovim lovovima se u Geteovim spisima često mogu naći zanimljivi opisi.
Njegov dnevnik, koji je vodio u prvim vajmarskim godinama je izvanredan izvor podataka o njegovoj lovnoj delatnosti.


Gete u lovu

Geteov odnos prema Karlu Augustu je već prvih godina njihovog poznanstva bio veoma prisan, i u godinama 1776. i 1777. gotovo da nije bilo značajnijeg Karlovog lova u kome nije učestvovao i Gete.
U svom dnevniku 18. novembra 1776. godine Gete piše:"Želim da postanem lovac. To je tako lepo. Ceo dan provoditi u šumama slušajući poj ptica, razlikovati ih i znati kako se koja zove, gde im je gnezdo, kako nose jaja i kako izvode podmladak, kako hrane svoje ptiće."
U pismima svojim prijateljcama, često pominje koliko mu se dopada ovakav “divlji život”: "Sve to ima svog smisla i oštro jahanje i divlji lov."
U dnevniku za 1776. godinu često je zapisivano: "29. april Vajmar. Lov gonjenjem kod Troistedt". Ili: "24. jul. Ilmenau. U pogonu". Ili: "27. jul. Ilmenau. Potera u Saksoniji". Ili: "29 avgust. Vajmar. Lov sa princom Josipom".
U kasnijim godinama takođe nalazimo ovakve zapise. Za 17. avgust 1779. godine:"Vajmar. U lovu kod Triostedta. Divan dan sa Vedelom". Ili: "7. avgust 1781. Kampovao u planinama. Noć je bila lepa".
Gete, međutim, nije išao samo u društvene lovove, nego je veoma rado lovio sam ili sa drugom, u miru tražeći i prateći tragove divljači prikradajući joj se. O tim lovovima ima dosta zapisa u njegovom dnevniku. Da navedemo neke od njih: "28. jul 1776. Ilmenau. Rano se okupao. Uveče išao u lov traganjem (Puersch) kod Gabelbaha". Ili: "4.oktobar 1776. Vajmar. Ujutru u pola šest, lov prikradanjem. Vedel je već ulovio jednog deseterca. Fantastično jutro". Ili "26. septembar 1777. Wartburg. Predveče sam izašao sa Vencingom (dvorski lovac) u lov traganjem. Video tri grla divljači. Čuo kratko javljanje jelena sa suprotne padine".
Ni opasnih doživljaja nije manjkalo ovom knezu pesnika. Tako je 16. januara zapisao: "Vajmar. Rano jutro, lov gonjenjem na jahaćoj stazi. Polomio sam vrh koplja za divlje svinje u odbrani od vepra." Poznato je da se Gete odlično snalazio ne samo sa pisaćim perom, nego i sa kopljem za divlje svinje – Saufeder.


Lovački doživljaji Getea

Lovački doživljaji Getea su veoma raznoliki. Zna se da je učestvovao u lovu na pevajućeg velikog tetreba u Tirinškoj šumi, na mestu Vranina koliba. Zatim je učestvovao u sokolarenju, koristeći u lovu obučenog jastreba. Da za Getea nije uvek bio najvažniji ulovljeni plen, pokazuje sledeći zapis: "1. oktobar. Erfurt. Posle jela krećemo u lov. Mnogo smo se zabavljali u lovu, a malo smo pucali."
Najlepša lovišta Karla Augusta su se nalazila u Tirinškim šumama u okolini Ilmenaua. Tu je Gete bio čest gost. Imena lokacija iz ovog lovišta se često nalaze u njegovim zapisima vezanim za lov.
Između Ilmenaua i Šticerbaha leži uzvišenje Kikelhan (861 metar nad morem) na kome je Gete napisao svoju poznatu pesmu: "Preko svih visova je mir", koju je urezao u daščani zid ugljarske kolibe. U blizini Gabelbaha je 1783. godine je izgrađena jedna lovačka kuća u kojoj je Gete često noćivao.
U lovištu krupne divljači, nedaleko od Ajzenaha, Gete je lovio najmanje jednom godišnje. Tom prilikom je boravio u Wartburgu ili u lovačkom zamku Wilhelmsthal. Lovio je u mnogim lovištima krupne divljači, ali i u poljima oko Vajmara, kao i u "Božjoj bašti" na Ilmu, kada su bili cugovi divljih pataka.
Da Karl August i Gete nisu bili tužna braća, pokazuju i zabave koje su priređivali posle lovova, igrajući sa seoskim devojkama, smišljajući sitne pakosti i među sobom, izvrgavajući poruzi ugledne lokalne građane.



Lovački drugovi

Geteovi najmiliji lovački drugovi su pored Karla Augusta bili vajmarski nadšumar Oto Vedel, čija ga je rana smrt, 1794. godine, jako pogodila, Karl Sigmund Sekendorf, vajmarski horovođa, pisac i muzičar, koji je za mnoge Geteove pesme komponovao muziku, kao i njegov dugogodišnji prijatelj Karl Ludvig Knebel. U svojim razgovorima sa Ekermanom, pisanim 1828. godine, prikazuje se jedna romantična scena o opuštenoj večeri sa prijateljima, posle žestokog lovnog dana, koju nalazimo i u njegovim stihovima: "03. septembar 1783. Ilmenau: Na zgodnom mestu na steni izgradili smo malu kolibu i pokrili je jelovom šindrom, da bi imali suvo prenoćište. Ispred kolibe je gorelo nekoliko vatri, na kojima smo kuvali i pekli što je lovom dobijeno. Knebel, kome već tada lula nije bila hladna, nudio je okupljenom društvu suvomesnate specijalitete. Vinska flaša je išla od ruke do ruke. Sekenddorf se oslonio na jedno deblo i po svoj prilici, poetski sanjario. U maloj kolibi Karl August spava dubokim snom. Sedim sam ispred užarenog ugljevlja i viju mi se teške misli."


Lovno streljaštvo

Geteova mnogostranost se ogledala i u njegovom interesu za raznoliki lovački pribor, u koji svakako spadaju i lovačke puške onog vremena. Iz njegovih zapisa i skica lovačkog oružja vidimo da je i sam posedovao lovačko oružje i municiju.
Već ubrzo po dolasku u Vajmar, kod Karla Augusta, dobio je na poklon od lovnika jednu kuglaru. U mladim danima se često ogledao u raznim lovno streljačkim takmičenjima sa zapaženim uspehom. Čak je i prilikom lečenja u Karlovim Varima, učestvovao na lokalnom lovno streljačkom takmičenju. Pesnik Gete je svog sina od ranih godina vodio na lovno streljačka takmičenja i poklonio mu nekoliko pištolja.
Poznato je da Gete nije lovio samo vatrenim oružjem, nego i hladnim. Jednog zimskog lova, godine 1778. Gete je izmolio od svog lovnika da mu dozvoli da pred očima visokih gostiju, dugačkim lovačkim nožem “Saufeder”, namenjenim za lov divljih svinja, svojeručno ulovi divlju svinju. Bio je poznat kao vešt korisnik luka i strele. Pri tome se odlično razumeo i u konstrukciju luka i materijale koji su tada bili u upotrebi za izradu kvalitetnih lukova.


Avangardno o lovstvu

U to vreme, u Nemačkoj je celokupan odstrel krupne dvljači pripadao najvišem plemstvu, tako da je brojnost populacija gotovo svih vrsta plemenite divljači neprestano rasla u svim delovima Nemačke. Velika gustina populacija krupne divljači često je dovodila i do šteta na šumama i njivama. Najviše šteta je bilo od divljih svinja. Protiveći se tome, Gete piše okrivljujući vlastelu što na takav način ugrožava zemljoradnike. Ovim gestom Gete pokazuje da je uvek nastojao da izmiri sve svoje veštine i ljubavi. Lov koji je neizmerno voleo, ali i vrlinu političara da zadrži naklonost najšireg javnog mnjenja. Pisao je protiv značajnih šteta od divljači, zalažući se da se lov uskladi sa ostalim delatnostima ljudi. Zbog toga je održavao prijateljske veze sa mnogim lovnim i šumarskim stručnjacima. Gete se još u to doba, zalagao za trajnost gazdovanja, ne samo u lovstvu nego i u šumarstvu, što je i za šumarstvo tada bilo avangardno.
Pomagao je da se zasnivaju voćnjaci po svim krajevima Nemačke, tako što je i sam davao na poklon razna voćna stabla dobrih sorti.
U svemu se zalagao za odgovorno gazdovanje prirodom i njenim blagom, jednako uvažavajući interese svih učesnika u gazdovanju, što je za to vreme bilo napredno, a u saglasju je sa današnjim razmišljanjima lovne struke.


Lov i Geteov pesnički izraz


Iz mnogobrojnih njegovih zapisa i pisama možemo zaključiti da je Gete lovu pripadao “srcem i dušom”. Ipak, iako je voleo lov, ne može se sa sigurnošću tvrditi da je Gete bio prekomerno pasionirani lovac. Nepobitno je da mu se lov dopadao, kao i divljina i život u prirodi i avanture sa mladim Karlom Augustom.
Takva je naprosto bila njegova priroda. Gete je i pre svog vajmarskog perioda odlazio u lutanja, čak i u neuobičajeno vreme i pri žestokim vremenskim uslovima. Sebe suprostaviti vetru i oblacima, kulturu i civilizaciju ostaviti iza sebe, upotrebljavati prejake reči i držati se sirovih običaja je bio stil "novog doba", a idol svih u tom dobu je bio upravo mladi Gete.
Gete je bio čovek koji je svaki deo svog života smatrao važnim i značajnim za svoj unutrašnji razvoj, a ne kao mnogi njegovi savremenici -kritičari, koji su svoju mladost držali za mladalačke ludorije. Za Getea je svaki doživljaj bio važna poluga u refleksijama kroz koje je objašnjavao svoje stavove, čak i ako je to u očima obrazovanih literata predstavljalo nekorisno traćenje i gubitak vremena. Nije bio kabinetski pesnik, nego su njegove pesme izrastale iz svakodnevnog života i doživljaja, a tu spadaju i lovovi u Vajmaru.
Novi doživljaji u prirodi boje Geteove stihove i oni predstavljaju njegova najlepša dostignuća. Tesna veza između njegovih doživljaja prirode i sopstvenog duševnog stanja nalazi svoj pesnički izraz, pravu harmoniju, što predstavlja novinu u tadašnjoj literaturi.
U svojoj pesmi "Lovčeva večernja pesma", koja je nastala prve vajmarske zime (1775/1776.), odabranim stihovima suprostavlja divlje i žestoko u lovačkim doživljajima, razmišljanjima o čistoj i tihoj ljubavi njegove prijateljice koja je ostala u kući. Ovakvi i slični primeri su česti u Geteovim stihovima.

Uticaj lova na formiranje karaktera


Jedan drugačiji uticaj lova na Geteovo pesništvo je uticaj društvenih lovova pri gonjenju ili pogonu divljači. Ovde Gete govori o sačuvanoj muževnosti lovaca, koja se zahteva u različitim situacijama lova, kojoj je posvetio pažnju i cenio je kao vrednost.
U jednoj svojoj pesmi prikazuje dve šarmantne dame, kao odvažne i pasionirane žene lovice, od kojih je jedna mlada grofica Frederika, a druga Evgenija. Nazvao ih je "ćerke amazonki" i "ćerke prirode."
Za Getea pesnika, lov je ovde predstavljao sredstvo koje pomaže oslikavanju karaktera. On na taj način naglašava da se ne radi o tipu dvorskih dama, nego o energičnim ženama, koje ne podležu intrigama dvorskih igara i dvorske politike. Gete pokazuje simpatije za ove mlade amazonke i junakinje koje su se svojom lovnom delatnošću izdigle iznad prosečnih tipova žena sa dvora.
Ovakvo prihvatanje lova je zadržao i u poznijim godinama života, kada je već prestao da lovi. U svojim komentarima o "Putovanjima po Harcu zimi" piše o dnevnim herojskim radostima u lovu.

Geteove prirodnjačke studije

O početku svojih prirodnjačkih studija, Gete je pisao u svojoj "Morfologiji": "U stvarnom životu, kao i u sferi nauke, pošao sam prvo od plemenite vajmarske okoline, gde sam, između ostalog, imao neprocenjive doživljaje. Da zamenim sobu i gradski vazduh sa atmosferom polja, šume i bašte. Već, tokom prve zime u Vajmaru sam krstareći po lovištima doživeo duševnu radost lova. Posle lova smo odmarali u dugim večerima, zabavljali se i zanimali ne samo pričama iz lova nego i kulturom šume i drveta. Jer vajmarsko lovstvo su činili znameniti šumari."
U diskusijama o šumama, Gete se obraća botanici i geologiji, kad god želi da nađe razloge za bolje ili lošije stanje šuma. Bio je zaluđen i minerologijom, zahvaljujući čemu jedan mineral nosi Geteovo ime.
Osnove za svoju prirodnjačku nauku, nalazio je u činjenicama iz vajmarskog lovstva i šumarstva.
Kada je reč o Geteu kao prirodnjaku, treba ukazati na neke elemente, vredne pažnje. Smatra se da Gete nije imao poseban odnos prema životinjama, kao i da se mnogo više udubljivao u život biljaka i stenja. Za životinje nije imao pravi osećaj. O ornitologiji je bio potpuno neobavešten, kako se pokazalo prilikom jednog izleta sa Ekermanom 26. septembra 1827. godine. Psi mu nisu bili po volji. To je važilo i za lovačke pse. Kao suprotan primer ostaje jedna od njegovih najlepših pesama: "O lisici". Ali, ni u ovoj pesmi se u stvari ne radi o lisici, nego o ljudskim karakterima.
Geteova prirodnjačka istraživanja su dovela do važnih rezultata, koji su ukazali na nove puteve. To nije važilo za njegova, po sopstvenom mišljenju najvažnija prirodnjačka dela, kao što je "Nauka o bojama", koja se nasuprot Njutnove teorije nije mogla održati.
Od velikog značaja je bilo otkriće ljudske međuvilične kosti 1784. godine, koja je ukazala na vezu između ljudi i životinja i na jedinstvo prirode, čime je postavljena osnova kasnije Darvinove teorije evolucije. Ovo otkriće je postigao u prvim vajmarskim godinama, kada je tražio i nalazio odgovore u svojim prirodnjačkim istraživanjima. Međutim, to je kod njega bila i velika poetska tema, koju stalno iznova pronalazimo u pesmama iz vajmarskih godina i čije ishodište je u lovištima Tirinških šuma.


Novele o lovu


U dubokoj starosti Gete je napisao još jednu "Lovačku novelu" koju je smatrao veoma važnom, iako nikada nije postala popularna. To je prekrasna priča u kojoj je opisan lov na tigra i lava, koji su pobegli prilikom požara u cirkusu. Tigra su odstrelili odvažni mladi junaci, dok je lava živog uhvatio jedan prijateljski nastrojen dečak, igrajući se.
Temeljnu ideju ove priče je razjasnio sam Gete u jednom razgovoru sa Ekermanom: "Poenta ove priče je u tome, da pokaže da je mnogo lakše postići cilj i kod apsolutne nepobedivosti, ljubavlju, igrom i bogobojažljivim odnosom, nego surovom silom". Nasilni odstrel tigra je nadjačan prijateljskom igrom deteta i hvatanjem živog lava. U svojim razgovorima sa Ekermanom, Gete dalje objašnjava ideju naglašavajući da prvi deo priče predstavlja realnost, a drugi deo idealnost. Opasan odstrel tigra je za Getea realnost, a miroljubivi povratak lava u kavez je čudo, željeni san idealnog sveta, koji sme da propagira 78 godišnjak, pri kraju ispunjenog života.


Treće životno doba


Vajmarske godine ispunjene lovačkim doživljajima su samo jedna epoha njegovog uzbudljivog života. Gete je lično potvrdio postojanje velikog uticaja lovačkih doživljaja na njegovu liriku prirode i prirodnjačka istraživanja.
Gete nije bio čovek koji bi ovu epohu svog života odbacio kao "mladalačke ludorije". Nasuprot tome, on se uvek rado sećao svojih lepih doživljaja u Tirinškim šumama, što se vidi iz razgovora sa Ekermanom.
Ostao je u doživotnom prijateljstvu sa Karlom Augustom i sa njime povezan velikim poštovanjem, jer je Karl August i u zrelim godinama ostao isti, častan i ponekad žestok "momak prirode" kakav je bio i u svojoj mladosti, odlazeći u lov sa puno strasti i u starosti.
Gete je u međuvremenu dostigao visok stepen duhovnog razvoja i njegovi interesi su se sada nalazili i u drugim poljima. Kako je govorio svom poverljivom Ekermanu: "Čovek u svojim različitim dobima života postaje drugačiji, ali ne može da kaže i bolji."
U svojim ozbiljnim godinama, Gete se sve više posvećuje literaturi, nauci i politici. Sve brojnija naučna istraživanja, politika i literatura, ostavljaju mu malo vremena za lov. Ipak, u dosta odmaklim godinama je uz sve ostale poslove uvek nalazio vremena za omiljeni lov, zajedno sa svojim prijateljima lovnicima. Godine 1827. u 78-oj godini života, zapisao je kako se radovao jučerašnjem veličanstvenom lovu. Umro je u 82 godini života, ostavljajući iza sebe genijalna dela.

povratak na vrh strane
književnost
Lov, kao drevna ljudska veština, je doveo u žižu međusobni odnos čoveka i divlje prirode i osvojio trajno mesto u zbirci čovekovih umetničkih predstava, od Altamire do potonjih velikih majstora.
U
istoriji čovečanstva, mnoštvo je umetnika koji su svoj umetnički izraz zasnivali na podsticaju koji dolazi iz sveta prirode, od koje nas civilizacija kojoj pripadamo odvaja, lažnom superiornošću.

U
metnost i čovek -lovac, mogu se posmatrati kao dva vršnjaka koji su zajedno putovali kroz vreme. U toj korelaciji, umetnost je bila inspirisana svojim saputnikom, a zauzvrat je učvrstila lovčevu slavu, njegovo mesto u zajednici i vizuelno, rečju i melodijom, neprekidno uobličavala njegove emocije...