IstorijatclanicePravna regulativaKako postati lovacLovna evidencijaSaopstenjaLovni turizamLovacka stampaLiteraturaFilmska produkcijaLovacka opremaLov u umetnosti

Lovački savez Srbije

Štampani mediji o nama

HOME > LINKOVI > KONTAKT >


LSS je član CIC


LSS je član FACE

© 2004 Lovački savez Srbije
Lovački savez Srbije
ul. Alekse Nenadovića br. 19-23/II
11000 Beograd
tel.: (011) 3442-467 
fax: (011) 3442-477

Dnevni list "Politika", "MAGAZIN", [objavljeno: 08/06/2008.]

(Ribo)lovačke priče
Trofej u službi nauke

U prostorijama Lovačkog saveza Srbije nalazi se verovatno najveća na svetu zbirka od 360 vučjih lobanja, koji služe i za ozbiljna istraživanja

prica-o-skeletima

Ukoliko se neko neupućen slučajno zatekne u jednoj od kancelarija Lovačkog saveza Srbije, ugledaće prizor od kojeg će mu, u prvom momentu, zastati dah. Jer tu, u strogom centru Beograda, iz svih uglova „posmatraće“ ga – vukovi. Naravno, ne oni pravi, koji se mogu sresti samo na planinama i po zoološkim vrtovima, već vučje lobanje, oko 360 primeraka dopremljenih ovamo iz gotovo svih delova Srbije. Zbirka se stalno dopunjava, budući da svi odstreljeni vukovi prvo „stižu“ ovde, ali i prazni, jer se posle izvesnog vremena trofeji vraćaju vlasnicima. Neke od njih lovci, doduše, trajno poklanjaju Savezu.



Svetislav Tatović lovac i istraživač

– Lovački savez Srbije doneo je 1997. godine odluku da se svaki odstreljeni vuk evidentira kako bi se, na osnovu njihove naučne obrade, dobilo što više podataka o toj kod nas dosta zastupljenoj životinjskoj vrsti. Tako je počela da nastaje ova zbirka vučjih lobanja, za koju verujemo da je najveća na svetu. Svaka lobanja ima svoj „korektorski broj“ i sa njih se, u naučne svrhe, uzima čak 31 parametar – ističe Svetislav Tatović, stručnjak iz Lovačkog saveza Srbije.

Kutnjak otkriva starost vuka

proca-o-skeletima1

Upravo je Svetislav osoba koja se u Lovačkom savezu Srbije brine o ovoj kolekciji. On je zadužen da ih čuva, naučno obrađuje, evidentira, kao i da održava odnose sa njihovim vlasnicima. A sve to zahvaljujući slučaju od pre desetak godina, kada se zadesio na mestu na kojem se „primaju“ lobanje. Tada se, kaže, zainteresovao za tu oblast i rešio da se posveti neobičnoj zbirci koja ga sve više okupira.


Vučja lobanja u centru Beograda

– Po meni je obrada trofeja sastavni deo lova, jer kao što uživam kada se nađem u lovištu, tako mi je zadovoljstvo da ulovljenu divljač obrađujem. Dobra obrada je preduslov da trofej bude dugotrajan, ali i da se što više sazna o vučjoj populaciji. Inače, kod nas se čuvaju samo vukovi koji su ulovljeni južno od Save i Dunava, odnosno u zoni izuzetnoj iz sistema zaštite – kaže Tatović.

Zašto se vučje lobanje obrađuju i čuvaju? One su i ukrasni trofej (svaka se ocenjuje, odnosno ima trofejnu vrednost koja se izražava u CIC poenima), ali ih, takođe, Biološki fakultet i Biološki institut „Siniša Stanković“ koriste za naučna istraživanja. Na osnovu obrade skeleta može se, recimo, utvrditi starost odstreljenog vuka (na osnovu preseka njegovog prvog kutnjaka), ali i njegova veličina, pol, čvrstina vilice i ostale odlike. Može se utvrditi i vrsta vuka: u centralnoj Srbiji jasno se izdvajaju dve, zapadna „dinarska“ i istočna koja naginje ka „karpatskoj“. Nakon što se iskoriste za naučne svrhe, vučje lobanje se mogu vekovima čuvati ukoliko se dobro zaštite.

Kako očuvati lobanje

– Vučje lobanje treba čuvati na odgovarajućoj, sobnoj temperaturi, i to u prostoriji koja se redovno provetrava i u kojoj nema vlage i prašine. Ne smeju ih ugrožavati moljci, i na njima ne sme biti organskih materija. Mi u Lovačkom savezu nastojimo da takve uslove i obezbedimo, kako bi zbirka bila što dugotrajnija – napominje Svetislav Tatović.

prica-o-skeletima.jpg

Ali, da bi zbirka bila što dugotrajnija, pristigle lobanje potrebno je pre naučne obrade i konzerviranja što bolje pripremiti, za šta su iskusnom stručnjaku poput Tatovića dovoljna dva-tri dana. Sa lobanja treba skinuti kožu, meso, tetive i ostala organska jedinjenja, što se postiže uz pomoć specijalnih aparata. Zatim sledi „otkuvavanje“ i na kraju čuvanje u rastvoru hidrogena. Kada se sve to završi, lobanja se fotografiše i – spremna je za buduće generacije.

Najveća kolekcija na Balkanu

U Lovačkom savezu Srbije procenjuju da u Srbiji u prirodi ima više od 600 vukova, tako da je naša zemlja prilično bogata tom životinjskom vrstom. Najviše ih je na Pešteri, prostoru Starog vlaha, Zlatiboru, Kopaoniku, Staroj planini, Kučaju... Njihov broj je, izgleda, u porastu, tako da su neki ulovljeni i blizu velikih gradova, a nedavno je jedan od njih odstreljen i u Maniću, u okolini Barajeva.

Ovdašnji vukovi, objašnjavaju stručnjaci, jesu predatori, ali i „sanitarci“ divljine, tako da je njihova uloga značajna za životinjski svet. Na slobodi žive desetak godina, u zoološkim vrtovima i do 15, mužjaci su u proseku teški 42 kilograma a ženke 38, mada ima i „kapitalaca“ koji dostižu težinu od 70 kilograma. Oprezni su i gotovo nikada ne napadaju čoveka. Ima ih i u Deliblatskoj peščari, i tamo su obuhvaćeni sistemom zaštite, pa u kolekciju našeg sagovornika jedino iz tih krajeva vukovi ne stižu u centar Beograda.

Jovan Gajić